О донацијама, плановима за следећу годину, новим смеровима, актуелностима и сарадњи са другим установама, разговарали смо са Александром Настићем, директором Средње стручне школе Црвенка.

НМ: Један од повода наше посете је донација коју је школа управо добила, о чему је тачно реч?

Настић: Донацију смо добили од Телекома у виду рачунарске опреме и наставних учила. Они, као велика фирма, имају ту праксу да донирају с времена на време одређена средства, посебно школама. Ја сам стицајем околности, на једном од семинара, сазнао за ту информацију, обратио се Телекому преко њиховог обрасца за аплицирање и они су усвојили нашу молбу и определили средства. Тај износ од 300.000 смо искористили да набавимо лаптоп рачунаре, штампаче, као и беле табле јер смо проценили да нам је то најпотребније.

НМ: Проблем вршњачког насиља је све учесталији, како се борите са тим?

Настић: Вршњачко насиље је јако присутно у медијима у последње време, а могу да кажем, без лажне скромности да, ево већ 18 година како радим, ми у школи нисмо имали неких већих инцидената. Ситна кошкања међу децом у пубертету су на неки начин и нормална, али од јуна прошле године, откад сам ја директор, нисмо имали ниједан инцидент који је захтевао неки дисциплински поступак или било шта у том смеру. Вероватно има улогу и то што смо мала школа, немамо велики број ђака, а они се сви међу собом и познају, вероватно још из основне школе, тако да и то вероватно игра улогу. Није иста атмосфера у великој школи са 1.000 ђака и у малој са око њих 200. Школа има видео-надзор и споља и изнутра, али то би могло да буде мало боље јер нису покривене све тачке унутар школе, али већи део је покривен. Видео-надзор имамо дужи низ година и могу да кажем да то у одређеним ситуацијама доста помаже, а у данашње време је и нормално да свака институција поседује видео-надзор.

НМ: Какво интересовање влада за смерове у Средњој стручној школи Црвенка?

Настић: С тиме смо, рецимо, имали мали проблем прошле године јер Министарство просвете у последњем тренутку није прихватило, а један смер је и укинуло месец дана пред упис. То је нешто на шта ми не можемо да утичемо, али нас је навело да размислимо о избору смерова јер су и школа и упис ђака постали тржиште, имамо све мањи број ђака, а све више слободних места и онда једноставно морамо бити конкурентни, понудити деци и родитељима нешто што ће им бити интересантно да би се уписали баш код нас у школу, па смо ове године и радили у том смеру. Донели смо одлуку на наставничком већу да ћемо ићи према дуалном образовању, с обзиром на то да је наша школа средња стручна школа, што и сам назив каже. Занимања ће пре свега бити у вези са привредом, да би ђаци који упишу нашу школу, у великој мери могли да се ослоне на неку од великих компанија које постоје у Црвенки, а с којима имамо изузетну сарадњу, пре свега компанију „Јаффа“, која је и раније максимално излазила у сусрет. Од 1. септембра ћемо тако, ако све буде како треба, ићи са прехрамбеним техничарем као делом дуалног образовања и да ће ученици на тај начин ићи и на наставу и на усавршавање, да би завршетком школе практично били већ готови радници који могу одмах да крену професионално да раде у компанији.

НМ: Колико се такав смер у дуалном образовању разликује од класичног?

Настић: Разликује се пре свега у пракси. Министарство је пре само пар недеља разматрало увођење дуалног образовања за смер прехрамбени техничар јер је сама компанија „Јаффа“ тражила од Министарства и Привредне коморе Србије већи број часова праксе. То је аутоматски произвело и реакцију у Привредној комори Србије, на основу чега су проценили да би тај смер могао да уђе у дуално образовање, да би могао да се подигне број часова праксе. Генерално, дуално образовање и треба да има већи број часова практичног рада, да би ђаци могли да уче тај посао за који се школују, да сутрадан, када заврше школу могу одмах да буду радници било које компаније. У тој тржишној утакмици ми смо се дотакли новог смера, тражили смо Министарству просвете да упишемо потпуно нови смер, који досад нисмо имали у нашој школи, а то је возач моторних возила. Онај ко прати медије, често може да прочита да у целој Србији фали возача градског превоза, транспортног саобраћаја и тако даље. У Црвенки имамо велику фирму „Залив“ која се бави транспортом, с којом такође имамо одличну сарадњу, па смо дошли на идеју да тражимо тај смер за упис, „Залив“ је стао иза нас као школе и упутили смо допис Привредној комори Србије да тражимо заједничким снагама да тај смер добијемо од Министарства пошто је велика потражња и мислим да бисмо са тим смером имали добар одзив.

НМ: Морамо приметити да су ово поприлично велике промене у ССШ Црвенка?

Настић: Јесу јер морамо да пратимо трендове из разлога што је нама сваки ђак значајан и битан. Да бисмо успели да будемо у тој трци, морамо и ми да пратимо и мењамо профиле. У време када смо мењали име школе, која се некада звала Пољопривредно-машинска, моја идеја је била да је променимо у Средња стручна школа Црвенка, управо из разлога што сам већ тада размишљао да нећемо моћи да наставимо као што је некада било, да 20 година имаш један смер, него ћемо морати да мењамо смерове, јер тржиште рада је најмеродавније и оно показује за којим профилима постоји потреба. Ми као школа се трудимо да испратимо колико можемо, да бисмо оспособљавали децу која би овде могла да добију посао, јер је тренд, нажалост, такав да деца масовно одлазе у иностранство, а није поента да сви оду. Школа је васпитно-образовна институција која ту децу треба да научи и оспособи, а даље то више није до нас. Даље би требало да нека друга институција обезбеди да та деца, која буду оспособљена за одређени посао и добију тај посао, да би могла да остану.

НМ: Да ли ваша школа пружа неке комерцијалне услуге?

Настић: Ми имамо одређене проширене делатности у оквиру пољопривреде и прераде хране, али то је све на нивоу школе. То што имамо стакленик, пластеник, ђачку кухињу итд, то је све направљено да би деца имала праксу, да би ту учила да раде и да се оспособљавају. Званично јесмо регистровани, али од тога немамо неких прихода, сем да се покрије материјал који мора да се уложи, као што су за стакленик земља, семе или одржавање. Дакле, тај приход који имамо од цвећа буде уложен у производњу за следећу годину. То постоји само да би било самоодрживо, да не морамо да улажемо додатна средства.

НМ: Какву сарадњу имате са геронтолошким центрима у околини?

Настић: Баш неки дан је наша делегација наставника и ђака посетила Геронтолошки центар Врбас. Редовну сарадњу имамо са кулским геронтолошким центром и то траје већ годинама. Са Врбасом смо успоставили сарадњу од ове школске године и људи су изузетно задовољни и тражили су од нас да се то практикује бар једном месечно. Они под својим патронатом имају и Дом у Куцури, кулски има Дом у Крстуру, тако да су то практично четири места која наше колеге и ђаци покривају. Они одлазе тамо с времена на време, када постоји потреба и на тај начин помажу нашим најстаријим суграђанима. То је ђацима најбољи вид праксе. Они раде овде у школи, али најбоље је када се сусретнете са непознатом особом и када први пут некога шишате, то је управо оно што вас чека сутра на послу. Зато је то одлично искуство за њих, јер ако сутра буду радили, исте ствари ће радити и на послу, тако да је одлазак у те центре најбољи увод у посао који их чека када заврше средњу школу.

НМ: Да ли у школи постоји могућност да неко од суграђана дође на шишање?

Настић: Врата наше школе су отворена, не само за шишање, него и за све остале делатности које практикујемо. Рецимо, када имамо цвеће и остане нам доста тога, по Црвенки се разгласи и разграби се за један дан јер знају да је квалитетно одрађено. Напомињем да ми нисмо комерцијални, него смо само ту да покријемо наше трошкове.

НМ: Да ли имате неку сарадњу са другим школама у Србији или иностранству?

Настић: Баш данас је наша делегација отишла у Ђакову у Хрватску. Ми већ годинама имамо сарадњу са њиховом пољопривредном школом. Они исто долазе код нас када имамо Дан здраве хране. У питању је Пољопривредна школа „Антон Хорват“ и они данас имају Дан школе. Ове године ја нисам могао да идем јер славимо Светог Саву, а ја сам овде домаћин. Са њиховим директором је договорено да досадашња протоколарна сарадња буде другачија и да разговарамо конкретно о пројектима, пошто су они сада део Европске уније. Постоје разни фондови из којих могу да се повуку одређена средства у прекограничним пројектима и у сарадњи са школама које се налазе у државама чланицама Европске уније, а будући да већ имамо леп однос, зашто да то не произведе неки конкретан резултат. С обзиром на то да имамо сличне делатности, направили бисмо неки заједнички пројекат, на основу којег бисмо могли да добијемо средства. Ја сам са директором њихове школе разговарао недавно телефоном и он је одушевљен идејом да коначно нешто и радимо, да не буде да се само необавезно дружимо и надам се да ће ту бити неки већи помак. Што се тиче школа код нас, имамо контакте са свим школама из наше општине, што је и нормално јер се сви познајемо и колеге смо.

НМ: У каквим све пројектима школа учествује?

Настић: Ми смо у последња три месеца имали пројекте које смо слали страним амбасадама, а по мом мишљењу, најважнији је онај за реконструкцију столарије у школи јер су нам прозори заиста у лошем стању и од 1986. године, откад је зграда направљена и усељена, није се ништа радило сем малог крила које је својевремено замењено. Тај пројекат смо послали Амбасади Немачке, да покушамо да добијемо та средства и заменимо столарију јер имамо проблем, поготово у зимским месецима. Имамо мање пројекте с којима радимо као што је рецимо програм мобилности који ради једна наша колегиница, а тиче се размене искустава са земљама Европске уније. Ово радимо јер за следећу годину покушавамо да припремимо нови профил и желимо да видимо како то функционише у иностранству. Жеља нам је да искуство других људи, који то раде доста дуже, применимо и код нас и да то има сврху и циљ, да не буде само протоколарно.

НМ: Какве резултате ђаци постижу на такмичењима, шта бисте издвојили?

Настић: Не могу рећи да смо најјачи у једној области јер сваке године буде неко од ђака ко је талентован за нешто. Једне године то буду рукометаши, прваци Србије, друге године неко од ђака појединачно оде на републичко такмичење у атлетици, затим неко оде на такмичење из биологије итд. Школа је раније, док је Рукометни клуб „Црвенка“ био у првој лиги, била позната по рукометашима, имали смо Школу рукомета „Јаффа“ и заиста смо били неприкосновени на школским такмичењима, чак смо својевремено ишли и на светско првенство у Француској, али с обзиром на то да је црвеначки рукометни клуб пао на неке ниже гране, то се одмах осети и у школи, тако да не можемо рећи да нам је рукомет приоритет. Једноставно, како које године избије неко од талената, тако се према њему и равнамо.

НМ: Да ли имате проблема са стручним кадром?

Настић: У последњих неколико година је на снази забрана запошљавања. Ми имамо ситуацију да, када смо пре два-три месеца имали било какву назнаку да би могло доћи до одмрзавања те приче, сели и направили пресек стања, ако нас буду контактирали, да имамо да пошаљемо одмах, да не чекамо. Тада смо схватили да имамо само двоје људи који су запослени на одређено, практично су сви запослени стручно, тако да што се тиче струке, посебно стручни предмети који су у вези са смеровима које имамо, све смо заступили људе из струке. Професор математике и професор физике су дефицитарна занимања, али ми, стицајем околности имамо човека који долази у Црвенку из Новог Сада и више од 20 година ради код нас у школи. Он је толико везан за нашу школу, да му не пада тешко да путује из Новог Сада у Црвенку. Имамо срећу с те стране, да људе који дођу да раде код нас, некако вежемо и они воле да остану ту, тако да немамо проблема.

НМ: Шта бисте издвојили као тренутно највећи проблем у школи?

Настић: У материјалном смислу, то су пре свега прозори као нешто што је ургентно. Ако не успемо да добијемо средства по пројекту, морамо наћи неки други начин. Ту је проблем и безбедности јер је столарија дотрајала и није безбедна пре свега за децу, али није толико ургентно него смо једноставно видели да је то нешто што треба да се одради ове године, да би се проблем решио и да у нову школску годину уђемо са сређеном столаријом. Увек има ситнијих ствари, могла би да се побољша та рачунарска варијанта, да се у свакој учионици стави рачунар, да се побољшају интернет везе и слично, али то су успутни проблеми свих школа. Генерално немамо превеликих проблема у том смислу. Ми смо из наших средстава и са нашим кадровима успели да направимо већ неки мали круг, што се тиче интернет конекције и повезаности.

НМ: Како стојите на пољу инклузивног образовања?

Настић: То је проблем у целој Србији, зато што се деси да вам доделе дете у програму инклузивног образовања, а ви нисте обучени за то. Ви сте обучени за редовну наставу и нико вам никада није држао семинаре или обуку за ту децу. Још већи проблем је што те деце у последње време, нажалост, има све више и није лако за наставу јер је тешко избалансирати час када у одељењу имате два инклузивна ђака и 20 осталих који прате редовни програм. Тешко је посветити се само инклузивним ђацима, а не запоставити већину, а опет, ако се посветите већини, запостављате инклузивне ђаке. То је тај проблем који постоји и који се решава плановима који су индивидуализовани. За ту децу су посебно направљени програми који су прилагођени њима, у зависности од решења интерресорне комисије. Ето и то импровизујемо, као и сви остали морамо да се прилагодимо, тако закон налаже и онда и ми то тако радимо. Углавном, нисмо имали неких проблема што се тога тиче, родитељи сарађују, што је најважније у целој причи. Они долазе у школу, наша педагошка служба и ми као наставници сарађујемо с њима и с те стране нисмо имали проблема. Ово сам малопре изнео више као замерку јер је људе требало оспособити пре уласка у ту причу али као што кажем, импровизација некада мора да се одради.

Н. Јањанин, М.В.

Извор: Наше Место